Bio je Brazilac, 40 godina, ozenjen, sin mu ima nepunih 17 godina. Dosao je u Svajcarsku i nasu firmu pre oko 3.5 godine i sve nas je osvojio svojim znanjem i osmehom. Jednostavno je sijao naspram svih onako suvise ozbiljnih kolega Svajcaraca. Skoro svi su bili nekako sivi u odnosu na njega. Bio je tako duhovit, otvoren, simpatican, da ne pricam o znanju o IT-u i Javi posebno. Svake godine je isao na JavaOne, nije mu firma placala put i ostale troskove nego je svojim zaslugama u brazilskom jugs-u i ostalim telima sve to zaradjivao. Bio je idol, uvek spreman za razgovor. Isprobavao je razlicite tehnologije i framework-e, nije pratio mainstream. Priznajem da ponekad nisam razumevala o cemu prica. :)
Zao mi je, totalno mi je zao, sto nikada nisam radila na projektu sa njim. Zao mi je i sto ga nisam pitala vise stvari. Zao mi je sto nikada njega i njegovu porodicu nisam pozvala kod nas na veceru. Puno toga mi je zao. Cesto znamo da cenimo ljude i divimo im se ali im to isto tako cesto ne kazemo. Cesto ih uzimamo zdravo za gotovo. Pa ko bi rekao da ce on tako odjednom da nestane?
Secam se moje svadbene zurke na koju sam pozvala i sve kolege sa posla, njih skoro stotinu! Tada nisam mogla da pozovem na primer samo nekoliko njih, bilo mi je glupo i nisam zelela da se bilo ko oseca iskljucenim i zato sam pozvala sve. Znala sam da mnogi nece hteti ili nece moci da dodju, ali ja sam pozvala sve i savest mi je bila mirna. Znala sam i da ce doci samo odabrani, oni kojima je bilo stalo, a on se prvi javio i rekao da dolazi sa zenom! I dosli su, istina sa vise od sat vremena zakasnjenja, onako juznjacki, bez osecaja za svajcarski tacni sat (sto se meni jos vise i dopalo - pa ko uostalom dolazi na vreme na zurku?! :)) Igrali su neverovatno dobro, sa temperamentom i ljubavlju. Zao mi je sto nemam video snimke i vise fotografija.
E kod tih fotografija me jako pece savest. Obecala sam mu jos tada da cu mu izraditi nekoliko na kojima su oni. On je meni njegove sa nama odmah poslao a ja nikako. Najpre sam trazila fotke sa njima kod raznih gostiju koji su imali aparat, pa dok sam ih eventualno nasla, pa dok sam ih negde prekopirala na neki drajv na nekom od kompjutera. Eh, sve mi se to totalno razgubilo. Pa doslo prvo dete, pa baby pauza, pa drugo dete i sve se mislim nikako da mu posaljem slike. Stoji mi na recimo nekoj tacki 10 na mojoj to-do listi.
I, sta se desilo? On, dragi kolega, ode na izlet sa ostalim kolegama i u sred setnje po snegu (takozvana setnja sa specijalnim "snowshoe" cipelama) padne mrtav. Kolabirao. Ne znam sta se tacno desilo i zasto jer nisam bila prisutna, ali svi su naravno bili u shoku. Zamislite njegovu zenu i sina. Ispratili su ga na vikend-izlet, coveka zivog, zdravog i pravog i odjednom vam ga vracaju u kovcegu. Strava i uzas.
Moguce je da nije bio sportski tip. Mozda je vukao neku prehladu pa mu je usled napora i niske temperature srce jednostavno otkazalo. To cemo mozda saznati uskoro.
Ja jednostavno i dalje ne mogu da verujem da ga nema. Stalno mi je njegov lik pred ocima i iako nismo bili prijatelji bili smo kolege. Iako nismo nikada direktno radili zajedno on je bio za mene THE kolega i THE covek. Jednostavno neverovatna osoba.
Imala bih jos puno toga da pisem o njemu ali ovo u stvari zelim da kazem:Zivot je na zalost kratak i nikada se ne zna kada i kako ce se zavrsiti.
Trudite se da volite i cenite i brinete se o svojim kolegama, a posebno prijateljima i porodici.
Trudite se da ono sto zelite da uradite za njih uradite sto pre i bez oklevanja jer ce vam posle biti zao. Nemojte ih drzati na to-do listama i nemojte odlagati. Nazovite sve one koje nista odavno nazvali, one koji su se odselili i sl. Popricajte sa njima, ugovorite neki susret.
Ne zelim da zvucim fatalisticki, ali jednostavno se trenutno tako osecam.
Neka ti je laka zemlja i vecna slava dragi F. Tvoje kolege te nikada nece zaboraviti.
čovek živi onoliko koliko ga se drugi sećaju. tvoj kolega će još dugo biti tu.