uto - 21.11.2006
Tajland - utisci prvi deo
Nasmejani versus prevaranti
Tajlandjani će vas (izuzimajući naravno taksiste) zaista razoružati ljubaznim osmehom, naklonom sa sklopljenim dlanovima i khop khun chaa pozdravom. Hvala koje izgovara ženska osoba (nadam se da sam napisala pravilno :) je inače i jedina reč koju sam uspela da „naučim“ za tri nedelje a čita se otprilike kao ka pun kaaa. Iako je njihov osmeh proizvod različitih emotivnih stanja osmeh dobrodošlice i osmeh kao znak izvinjenja u fazonu «nije strašno» smo svakako uspeli da razumemo.
Često nam se u proputovanjima dešavalo da nam se Tajlandjani nasmeju bez ikakvog razloga i ti osmesi su mi bukvalno ulepšavali naporne sate sedenja u autobusu i slušanja tajlandske pop ili folk muzike (vozači autobusa su čini mi se svuda operisani od muzičkog ukusa). Tako zaražena mahinalno bih poklonila svoj osmeh prvom farang (belom) turisti koji mi uglavnom ne bi odgovorio u sličnom stilu nego bi me počastio iskolačenim očima i pogledom u fazonu "koji ti je ...". Oni koji su nam odgovarali osmesima u principu su bili "uvek srećni" bekpekeri na barem 2-mesečnom proputovanju kroz Tajland, Laos, Burmu, Vijetnam i sa njima bi smo delili taxi, utiske i savete.
Uglavnom smo na proputovanjima ručavali u jednostavnim bezimenim porodičnim restoranima (kakvih je bilo puno u svakoj glavnoj ulici) smeštenim u prilično neuglednim kućama ako se te kockaste ravne gradjevine uopšte mogu nazvati kućama – mene su podsećale na kartonske kutije. Smeh jedne takve porodice i isijavanje sreće, ljubavi i neke jednostavnosti koju jednostavno ne mogu da opišem će mi dugo ostati u sećanju. "Budi srećan onim što imaš" utisak koji su ostavili na mene je naravno različit od zapadnjačke materijalističke filozofije. I uopšte, biti zadovoljan svojim radom i životom i uživati u njemu je svakako put kojim svaki budista (i ne samo budista) treba da ide. Na zidu jednog hrama u Chiang Mai pročitala sam (parafraziram): "Ako svoj posao obavljaš sa zadovoljstvom budi siguran da ćeš završiti u raju. Ako ne, tvoje mesto je u paklu."
Naravno i na žalost, nisu svi Tajlandjani super nasmejani i iskreni. U tu grupu uglavnom spadaju taksisti, vozači tuk-tuk-a, pick-up taksija i sl. Oni će često pokušati da vas izlude napumpanim cenama – cenkanje i okretanje ledja je jedini lek jer se često vraćaju po vas pod vašim uslovima, lažima o prebukiranom hotelu, zatvorenom muzeju i sličnim totalno nebuloznim pričama kako bi vas odvezli na "special all-included tour", poturanjem raznoraznih reklama (na koje dobijaju procente) pod nos i pokušajima da vas istovare barem par stotina metara pre željene destinacije. Poslednjeg dana kada smo se vraćali sa Koh Changa za Trat a odatle na aerodrom u Bangkoku je jedan takav prevarant uspeo da nas i još jedan par nasamari ostavivši nas na pogrešnoj feribot luci zahvaljujući čemu se naše putovanje produžilo za barem sat vremena. Besna kao ris gledala sam u prelep tropski pejsaž kojim sam se opijala poslednjih nedelju dana i nisam znala da li da žalim ili da se radujem što odlazim ...
Nastaviće se ... a do tada ... evo slika.
Tajlandjani će vas (izuzimajući naravno taksiste) zaista razoružati ljubaznim osmehom, naklonom sa sklopljenim dlanovima i khop khun chaa pozdravom. Hvala koje izgovara ženska osoba (nadam se da sam napisala pravilno :) je inače i jedina reč koju sam uspela da „naučim“ za tri nedelje a čita se otprilike kao ka pun kaaa. Iako je njihov osmeh proizvod različitih emotivnih stanja osmeh dobrodošlice i osmeh kao znak izvinjenja u fazonu «nije strašno» smo svakako uspeli da razumemo.
Često nam se u proputovanjima dešavalo da nam se Tajlandjani nasmeju bez ikakvog razloga i ti osmesi su mi bukvalno ulepšavali naporne sate sedenja u autobusu i slušanja tajlandske pop ili folk muzike (vozači autobusa su čini mi se svuda operisani od muzičkog ukusa). Tako zaražena mahinalno bih poklonila svoj osmeh prvom farang (belom) turisti koji mi uglavnom ne bi odgovorio u sličnom stilu nego bi me počastio iskolačenim očima i pogledom u fazonu "koji ti je ...". Oni koji su nam odgovarali osmesima u principu su bili "uvek srećni" bekpekeri na barem 2-mesečnom proputovanju kroz Tajland, Laos, Burmu, Vijetnam i sa njima bi smo delili taxi, utiske i savete.
Uglavnom smo na proputovanjima ručavali u jednostavnim bezimenim porodičnim restoranima (kakvih je bilo puno u svakoj glavnoj ulici) smeštenim u prilično neuglednim kućama ako se te kockaste ravne gradjevine uopšte mogu nazvati kućama – mene su podsećale na kartonske kutije. Smeh jedne takve porodice i isijavanje sreće, ljubavi i neke jednostavnosti koju jednostavno ne mogu da opišem će mi dugo ostati u sećanju. "Budi srećan onim što imaš" utisak koji su ostavili na mene je naravno različit od zapadnjačke materijalističke filozofije. I uopšte, biti zadovoljan svojim radom i životom i uživati u njemu je svakako put kojim svaki budista (i ne samo budista) treba da ide. Na zidu jednog hrama u Chiang Mai pročitala sam (parafraziram): "Ako svoj posao obavljaš sa zadovoljstvom budi siguran da ćeš završiti u raju. Ako ne, tvoje mesto je u paklu."
Naravno i na žalost, nisu svi Tajlandjani super nasmejani i iskreni. U tu grupu uglavnom spadaju taksisti, vozači tuk-tuk-a, pick-up taksija i sl. Oni će često pokušati da vas izlude napumpanim cenama – cenkanje i okretanje ledja je jedini lek jer se često vraćaju po vas pod vašim uslovima, lažima o prebukiranom hotelu, zatvorenom muzeju i sličnim totalno nebuloznim pričama kako bi vas odvezli na "special all-included tour", poturanjem raznoraznih reklama (na koje dobijaju procente) pod nos i pokušajima da vas istovare barem par stotina metara pre željene destinacije. Poslednjeg dana kada smo se vraćali sa Koh Changa za Trat a odatle na aerodrom u Bangkoku je jedan takav prevarant uspeo da nas i još jedan par nasamari ostavivši nas na pogrešnoj feribot luci zahvaljujući čemu se naše putovanje produžilo za barem sat vremena. Besna kao ris gledala sam u prelep tropski pejsaž kojim sam se opijala poslednjih nedelju dana i nisam znala da li da žalim ili da se radujem što odlazim ...
Nastaviće se ... a do tada ... evo slika.
posted by makilica at 21. novembar 2006 12:44:00 | Permalink | 4 comments
Silno bi pomoglo kada bi povećala font. Izistinski.